Njeno Velichanstvo Muzika

Ne znam da li iko moze da zamisli znachaj muzike u mom zivotu. Odnosno shta ona predstavlja za mene, i kakav je njen uticaj na mene.

To je jako teshko objasniti rechima, to se iskljuchivo moze osetiti... Ali ja cju pokushati taj osecjaj da pretvorim u rechi...

Kad sam potpuno nesigurna, ili tuzna... Kad sumnjam u sebe, u svoj zivot ili put kojim treba da idem... Kad smatram da je buducjnost koju sam zamislila potpuno izvan mogucjnosti da je dostignem...

Prosto i jednostavno, muzika je ta koja me lechi...

Tih par minuta koliko traje jedna pesma, ja jednostavno utonem u osecjaj. Tad ne razmishljam o buducjnosti, tad ne osecjam nesigurnost u ovom strashnom svetu, tad sve nestaje i prestaje svaki losh osecjaj... Vrati se nada za boljim stvarima, ideje kojima mogu da se vratim na pravi put i sve izgleda tako lako... Tad, u tom trenutku se ne plashim... Nisam pod stegama ochekivanja drugih vecj u sasvim slobodnom svetu i osecjam ljubav...

I zato su meni slushalice uglavnom na ushima i prepushtam se spokoju...

Neki bi ga nazvali begom od realnosti... Ali ne i ja...

..nocj...

Taj period kada veche prerasta u gluvo doba podobno je za mnoge stvari...
Mnogi ne shvataju mocj koju ona pruza. Mnogima ona sluzi samo za
spavanje... ali ne i meni. Meni nocj znachi vishe nego ceo sunchan dan.
Nekad znachi vishe od svega. Interesantno je to da kazu da je jutro
pametnije od vecheri, ali to se ne odnosi na mene. Ja najbolje ideje dobijam
bash tad kad svi spavaju, koji trenutak pre nego shto se petlovi zachuju prvi
put... Ne znam da li to iko primecjuje ali petlovi se prvi put oglashavaju
oko tri sata posle ponocji, pa se zatim chuju na svakih sat vremena do jutra.
Po njima skoro da mozesh naviti sat. Elem, nije to ono shto sam htela da
kazem... Vecj to da je nocj idealna za kovanje planova, vracjanje u proshlost
i ponovno prezivljavanje iste... Savrshena je za uchenje, pisanje stihova,
sviranje omiljenog instrumenta ,i naravno jedna od najbitnijih stvari, vodjenje
ljubavi... Ali nocj ima jednu veliku manu... Ona moze da stvori ogroman
osecjaj usamljenosti chak i kad nisi sam... Nekad ume tako da deluje
da se zapitash nad svojim zivotom... I to je jedna od loshih strana...
Ali vremenom naviknesh da ignorishesh njene loshe strane i iskoristish
samo dobre... Ja sam navikla, vecj sam se izveshtila... I nocji dugujem
dosta... Pomogla je mnogo puta... I sad je nocj i ja opet dobijam nove
ideje... I to je ono dobro... A spavalicama....

Spavalicama zelim slatke snove...

mrak

Ponekad kad pogledam unazad, ne mogu a da se ne pitam ko sam ja?
I da li sam negde usput izgubila sebe? I ako jesam, gde? U kom trenutku?
Bila sam jedna potpuno drugachija osoba... Puna zivota, naivna i srecjna...
Mozda sam bila samo dete i to je kad tad moralo da nestane... Ali stanem
i zapitam se da li su me losha iskustva promenila... Da li su samo losha
iskustva uticala da postanem osoba koja konstantno nosi oklop oko sebe,
shtit koji ne zelim da skinem da ne bi opet bolelo. Josh uvek boli... Ali
samo u tishini moje sobe, i samo stare rane. Nove nemam. I ne dozvoljavam
da ih iko napravi. Nekad mi se chini da sam previshe toga prezivela za
kratko vreme da je ostavilo trajni uticaj na moj zivot. Nekad sam znala
da sam dobra osoba, a sad vishe ne znam ima li necheg dobrog u meni.
Kad se pogledam u ogledalo sad ne vidim ono isto shto sam videla pre
par godina... srecju... sada vidim samo povrshinu i mrak iznutra koji niko
osim mene ne vidi... Zbog chega ne vide ne znam.. Mozda zato shto
nikome ne dopushtam da vidi. Verovatno se plashim da cju ih mrakom oterati
jer ljudi ne vole mrak, pa i ja navlachim masku svetlosti. Postoji samo par
osoba koje znaju da je to samo maska, i koje me potpuno znaju. Jedna od
njih nije vishe u mom zivotu i to je teshko ali ponos je jachi od bola. A
druga me voli takvu kakva sam. Mrachna, tuzna i ne sigurna. Drugi ne
znaju. Ne zelim ni da saznaju. Plashim se da cju bez njih ostati ako im
pokazem svoje pravo lice. Ni oni koji bi trebali da me poznaju, ne znaju
moja osecjanja. Znaju samo ono shto je na povrshini. A mozda znaju
samo ne zele da priznaju vecj samo ignorshu. Za sve ove godine gde sam
trebala sticji? Gde sam trebala biti? Ne bole me nove greshke, ne mogu da
me bole... Nije mi stalo do njih.. Nekad mi se chini da nikad vishe necje
boleti zato shto sam zashticjena, ali taj mach ima dve oshtrice... Necju
vishe ni osetiti iskrenu radost. Ustvari... Mozda... Negde... Neko...
Nekad... Uspe da porushi ovaj zid, ciglu po ciglu... Moze chak i
nekom eksplozijom ceo da srushi... I pomogne da opet osetim svetlost
u ochima... Toplinu u dushi... Samo strahujem da znam ko je ta osoba...
I ne chini mi se mogucje da cje se to desiti... I zbog toga cju ceo zivot
ziveti sa tamom u srcu i osmehom na licu....

kada pingvini zickaju za chaj...

Kada krene jesen ja uvek izgovorim rechenicu zbog koje kasnije zazalim : "jedva chekam zimu!" Ali tad uopshte ne razmishljam koliko zimi moze da bude hladno, da iako volim sneg, meni se ne izlazi iz mog sklonishta.

Tada chesto u ove zimske hladne dane ja pustim mashti na volju pa krenem da radim naj interesantnije stvari kojih mogu da se setim. Al' naravno moraju da budu u kucji. I radim sve ono za shta preko cele godine nemam vremena.

Ove zime recimo mi je bilo naj zanimljuvije da pravim nov raspored u kucji, i sve sam ispomerala. Zatim mi je palo na pamet kako nemam dovoljno veeelikih jastuka za sedenje na podu, pa sam reshila da ih ne kupujem nego sama da ih sashijem. A znate i sami da kad neshto krenete da radite sami to mozete da pretvorite u neverovatnu zabavu. I tako sam pravila josh mnogo razlichitih sitnica i sredjivala mnoge ne sredjene stvari, naravno kod kucje.

Ali ova zima mi je donela najvishe vremena za chill. Za odmaranje, slushanje muzike i naravno poslednje a najvaznije sviranje gitare.

Dodje trenutak dana kada je uzmem u ruke, opustim se i krenem... Melodije me lagano odvode u neki novi svet u kom nema mesta za druge ljude, u kom je samo ona, Njeno Velichanstvo Muzika...

Skoro uvek kad krenem da sviram ja lagano krecjem od nekog neznog akorda koji me uvodi polako ali sigurno u neka druga vremena, u neke druge svetove, i neke druge dogadjaje.

Verovatno znate kako se osecjate dok chitate neku mnogo dobru knjigu u chiji ste svet skoro ushli, pa vam je zao da izadjete iz te priche, zao vam je kad se zavrshi, i skoro ni jedna svar vas ne moze odvojiti od nje dok ne dodjete do samog kraja...

E pa tako se ja osecjam i dok sviram gitaru... Mozda malo drugachije jer nema odredjenog kraja, pa morate sami da presechete da bi zavrshili sa sviranjem,a to je jako teshko...

Pa chak i kad prestajem da sviram, to ne radim naglo. Nego polako, lagano pesmu privodim kraju, i dok to radim sve sam tisha... A kada se pesma zavrshi ostanem tako zatvorenih ochiju u jednom polozaju dok sasvim ne predjem u realnost...

Krenula sam sa tim koliko zazalim kad izgovorim da jedva chekam zimu, a sad... Negde usput sam se setila koliko je zima ustvari divna i koliko mi donosi vremena za divne stvari...